danska

U moru smo, usred ničega. Pred nama stoji velika jedrilica. Počne spuštati svoj masivni pramac. Čekam. Nastavlja se spuštati sve do površine mora kako bi se ukrcali. Okrećem leđa brodu. Frend promatra događaj u skladu sa mnom, oprezno, no znam da je jako uzbuđen. Namješta se na kraj dugačke daske kako bi se katapultirao gore, ali ne učini to već krene nogama bacati balvane u brod. Čekam. Budna odlučim zaroniti sa otvorenim očima.

Nalazim se u kuhinji. Vani je napadao snijeg. Ovo je Danska. Koliko dugo me nije bilo? Znam da ne smijemo gore, ali ne sjećam se kad sam to saznala. Nije ni sigurno izlaziti iz kuće. Grozno. Koliko dugo ovo traje?

U dnevnom na kauču leže dvije ženske. Koža im je izgorena. Kukaju da su žedne. Među njima leži muškarac. Tek je stigao. Dodiruje prstom jednu od njih i opeče se. Postaje žedan. U kući nema vode. Otvaram frižider. Unutra se nalaze samo snijeg i led. Ponovno pogledam kroz prozor. Sve je pod ledenim pokrivačem. Ledeno doba. Ne smijemo ići gore. Ostajem sama doma, sa njima.

Želim do grada.

„Koliko treba do grada?“, pitam jednu od žena.

Govori mi da se ne može doći do tamo. Zatim izgleda kao da se premišlja. Mijenja odgovor, „treba sat vremena autom.“

Jako me muči što pješke treba 10 minuta, a autom sat vremena. Cesta je duga i lomi se u oštrim, pravokutnim zavojima. Kada bi išla ravno, ta bi ista vožnja trajala svega nekoliko minuta. Ali sad sam u Danskoj, tu ne smijem kršiti zakone. Ne prihvaćam tu nelogičnu cestu. Naći ću drugi put.

Dolazim do mosta. Još ga samo trebam prijeći i u gradu sam. Proučavam neobičan most koji ima gornji i donji put. Donji izgleda uobičajeno - trotoar uz cestu. Gornji je pun sadržaja. Odlučim se za gornji. Izgleda tako uzbudljivo. Obilazim sve, zaustavljam se, promatram, istražujem. Put od 15 minuta pretvara se u duži od sat vremena. Ali toliko je privlačnog sadržaja; vizualne iluzije, nejasne interaktivne strukture, polužive skulpture, igraonica za čimpanzu, labirint... Ali, sve je zapravo ravno, nacrtano na podu. Kroz pukotinu u podu vidim ljude koji donjim putem prolaze u tren oka. Neki se već i vraćaju iz grada, dok sam se ja zadržala u ovoj iluziji. Nisam uspjela stići do grada.

Vraćam se doma. Drago mi je da sam pred zgradom. Ulazim u hodnik pun snijega. Penjem se. Susjedna vrata su otvorena i susjeda je na vratima. Na podu, na leđima leži pas. Ona ga gladi po trbuhu i djeluje kao da je to njezina jedina realnost. Ne primjećuje me. Radi to od kad sam išla u grad.